Divina Commedia

Veze među ljudima

Razmišljanja — Autor cistanebesa @ 19:30


 

Sva njena pojava ličila je na plamen sveće oko koje se skupljaju mušice. Da, bilo je nečega sudbonosnog u njenoj pojavi što je privlačilo ljude, nečeg toplog kao što je plamen te sveće.

 

Prave veze, iskrene, duboke, prijateljske, započinju sasvim spontano, bez napora, zastoja i teku glatko. Nema tu povuci-potegni, pravdanja, objašnjavanja, razjašnjavanja za svaki slučaj, odlaženja, dolaženja,nepotrebnih  uzrujavanja, jurenja, vrebanja, trzanja, nerviranja ...pa opet, pa ponovo i ispočetka ...  Nema tu popravnog ispita, ili ide ili ne.

 

Samo jedan odsjaj očiju koje se sretnu u brzom i kratkom pogledu i sva bude jasno.

 

Veze u kojima  se svaki od njih vrti kao slamka oko sebe, kao mušice zahvaćene ludim vetrom, gde se ne mogu čestito sastaviti dva trenutka, u kojima život počinje da liči na vrtlog negativne energije, u kojima čovek lebdi kao one mušice opijene svetlošću, nisu prave veze. One ljude čine rasejanom, poniznom igračkom svoje obmane. To su odnosi koji svojim slatkim iluzijama mogu čoveka dognati čak do ivice smrti.

 

Šta je to što ljude drži u takvim odnosima strasne zaluđenosti što se ne može pristojno zadovoljiti, a čovekova priroda ostaje stešnjena  kao u suviše malim cipelama – kao noge kineskih žena?

Šta je to bilo?

I zašto?


Male greške u koracima

Razmišljanja — Autor cistanebesa @ 09:41

Svima nam se dešava, pojavi se ponekad nešto što ne možemo kontrolisati, neki kamenčić o koji se sapletemo, pa izgubimo korak. Ništa strašno. Ako čovek ne bi bio širokogrudan, bio bi kosnut do srca. Ovako se sitne greške brzo prevaziđu i zaborave čim se uspostavi ispravan hod. 

Treba li slučajeve rešavati po ličnoj zamisli ili po utvrđenim pravilima? 

Držim se pravila, tako se najmanje greši. Rađaju nas naši postupci, uvek iznova. I ako nema nikoga ko bi nas saslušao a da nam ne sudi mi bismo bili usamljeni. Samovanje nije samoća. Samoća je kada čovek provodi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa njim!

 


Tokovi smisla

Razmišljanja — Autor cistanebesa @ 00:35


 

Život je lađa na varljivim talasima a njegov smisao je podariti životom život i tome životu dati smisao – život.

Život je smisao sam po sebi.

Ili nije?

Zapravo je besmisleno traganje za smislom života i nedokučivo u onoj meri kojom se ne može sagledati  i spoznati celina Univerzuma. Tek celina ima smisao. Život na Zemlji je tačka mikroskopskih razmera za Svemir koja se okreće, obrće, juri u svojim sistemima ... i sigurno je da ima zadati smisao, jer svaki sistem je poredak u kome baš svaki elemenat ima tačno određenu ulogu u pretpostavljenom smislu ...

Ostaće tajna.

Zauvek.

Ipak, mi osećamo, jasno, kristalno jasno osećamo taj smisao.

Smisao života je pronaći se i opstati u tim (nejasnim) tokovima, pronaći sopstvene staze bez čvorova i u njima teći, proticati, strujati bez zastoja, jer je otvoren pravi put, osetom iz sebe nemom kraju dotoka, nevidljivom očima stvarnosti, prepoznatljivog tragom u sebi i onom do njega.

 

Ja, ustvari, nikada ne razmišljam o toj temi smisla, jer uvek i u svemu odmah pronalazim ili ne pronalazim taj smisao, uzimam ili odbacujem (ako ga nema), pa i ne stignem do toga da razmišljam ... a sada pišem samo zato što se povremeno pokušavaju dati odgovori na pitanje – zašto smo na blogu?

Adekvatno bi bilo pitanje – zašto smo u životu?

Reče je o smislu.

Kakvo nepristojno zalaženje u intimu nečije ličnosti!



Venecijanski teraco

Razmišljanja — Autor cistanebesa @ 09:23

Rođendani su, kao i novogodišnji i božićni praznici stvoreni za razočaranja, onima koji se ne mogu po narudžbi radovati.

Udešena radost je lažna radost jer je lišena spontanosti. Programiramo se u te dane, lepo udesimo pa u kontekstu unapred stvorenih zamisli, rutinom tradicije ponašanja, odigramo tu prazničnu ulogu, odradimo radost i  sreću i veselje a da nam baš tih dana možda i nije ni prilika ni potreba za tim ...

Čovek onda izgleda kao venecijanski teraco sa šarenim delićima iskidane duše, dobro povezanim i umetnički doteranim do vizuelne lepote.


Korak do ...

Razmišljanja — Autor cistanebesa @ 01:20


Očaj je mračan, poput neke koščate ruke koja steže vrat, jako, jače, najjače, sve dok se ne počne gubiti vazduh, sve do prestanka disanja.

Ali, opet, da li je u tim trenucima i potrebno disanje?

*

Tokom cele godine radnje u jednoj od najprometnijih ulica se svakodnevno zatvaraju, nestaju. U istoj toj ulici ispred pekara svakoga dana vidim ljude (solidno obučene, nisu prosjaci ni skitnice, obični ljudi) koji ne prose već mole da im se kupi nešto da pojedu. Gladne ljude.

Ulica je puna menjačnica i malih radnji koje vrše otkup zlata. Otkupljuju i srebro ... kaže mi prodavačica da ljudi iznose iz kuće sve što imaju i ne pitaju koliko će dobiti. Očaj.

Državna administracija je započela racionalizaciju.

*

Videćemo na šta će to sve skupa i sve ukupno da liči?

Ima i gorih stvari u životu.


Trzaj

Razmišljanja — Autor cistanebesa @ 21:08

 


 

Život je jedan trzaj između namere i očajanja, između savesti i beskrupuloznosti, između sile i nemoći; jedna čudna, silna i bolna pojava; nedokučiva do srži; neuhvatljiva do kraja ...

*

I ne mogu a da se sve više i više ne (za)pitam, da li je postojalo kakve životne radosti u mom rodnom, odveć tužnom gradu ili u ovom, isto toliko mom, belom, odveć lepom gradu i ovim ljudima što u njemu žive – ovom mestu gde i oduševljenja postaju sve više formalna, utvrđena i kruta ...?

*

Možda mi sećanja suviše brzo blede.

A možda stvarnost neumitno i neumoljivo iščezava odnoseći tlo pod nogama.

?

 


Powered by blog.rs