Divina Commedia

Prihvatanjem života onakvim kakav jeste neki ljudi poput dece zanemele u kakvom šoku od nemilog događaja bivaju povučeni i ostavljaju utisak da se gube u nekoj sanjivosti koja ih udaljava od stvarnosti.

Drugi, pak, imaju sasvim drugačiji doživljaj svog, moguće i dosadnijeg života, pridajući značaj odlasku u bioskop ili na večeru u neki običan restoran kao da idu na dodelu Oskara.

Moguće da iluzije utiču na onaj preko potrebni nivo endorfina u organizmu, jer u protivnom sve postane obično, bezznačajno, neinteresantno, pa i dosadno, kad smo ravnodušni, bez tih malih uzbuđenja, kad praznina iznutra zjapi veća nego ona spolja i kad stvarnost pritiska teže i jače od mastodonta.

Zato i ne čudi što neki ljudi neguju svoje iluzije, brižljivo i znalački, jer kad ne bi bilo nade, ne bi bilo ni života.

Možda je to oduvek tinjalo u meni kao deo mojih najskrivenijih snova i htenja, kao deo moje večne potrebe za pravdom, kao moj otpor haotičnosti i proizvoljnosti, kao moja težnja ka redu i poretku koja nikada nije našla svoj put, a ja sam očekivala neki drugi , bolji život onako kako ideali mogu pružiti takvu žudnju. A onda sam konačno shvatila.

I baš te godine počeo je moj stvarni život, onaj koji razdvaja kule u oblacima, iluzije i mitove od gole stvarnosti.

Danas kada ponovo razmislim o tome bez silovitih emocija kojima bih teško mogla odrediti značenje, shvatam da je život išao pravcem drugačijim od potrebnog za postizanje takvog cilja i da se tu ništa, ama baš ništa nije moglo očekivati niti dogoditi ...

Glas ti je ili previše dubok ili previše visok, piskutav, plašim se za onaj balon ... toliko je naduvan da svaki čas može da pukne, i eto ti vraga ....

• Od moga glasa?!

  Bolje idi i istražuj nešto drugo.

A posle ćemo videti.

Košava i kiša posustaju. Za vikend se očekuje lepše vreme. 

Tajnu o tri karte ionako čuva dama koja nestaje.

"Svet  je pozornica, a život dolazak na nju: dođeš, vidiš, odeš." veli Demokrit.

I sve bi bilo krajnje jednostavno kada bi između toga dođeš i odeš postojalo samo gledanje, posmatranje, ovo „vidiš“. Čovek bi bio publika, a on je akter u životu, često ne samo u svom već i u tuđim životima, prepun emocija, planova, očekivanja, nastojanja ...

I kakav je to život gde samo dođeš i odeš?

Da li je moguće snagom čiste želje dosegnuti sve ono za čime se najviše žudi?

Mala sirena je morala da plati visoku cenu kako bi zauzvrat sačinjavala deo sveta ljudi izgubivši glas i trpeći nepodnošljive bolove  u nogama.

I laganja su mi OK, samo ona znaju kakva su buđenja s osećajem duboke praznine.