Finish line
Eh, kad bih samo mogla da živim sa takvim pogledom na svet! (to onda ne bih bila ja).
Kako brzo dođu i prođu dani drugarstvo i zajedništva. Kažu da su bili iskreni, neki se i kunu da jesu?
Napregnuta gusarska jedra na lađi moći usmerena su ka zvonkoj Prirodi. Uzalud apeli da Prirodu treba čuvati.
Znaš li kako ćeš to odraditi?
Znaš. Pronađeš neku malu sveticu, imaš je u nekom lepom i udobnom nebeskom vrtu, uvučeš se u mali plastični oltar, utisneš zlatni medaljon, ugraviraš svoje ime i onda je ostaviš kao muzičku kutijicu za suvenire sve dok ne zasvetli kao ukrasna lampica na spomen ploči... ili nađeš neku drugu, sveticu folirantkinju?
Znaš li kako ćeš sa njom koja se baškari na stihovima žvrljucnutim na papirićima od bombonjere?
Znaš. Jednostavno blokiraš upotrebu slatkiša, isisaš sokove ništavila i svršiš sa njima na celom nebeskom svodu ostavljajući beličasti trag prolaznosti poput aviona.
A onda se vrati dole na zemlju i bazaj po njoj u svojim cipelama od kamena, neka te napadaju neobuzdane želje udarcima bez stanke, desnim krošeom u mozak, aperktom u srce, a ti ćeš tako kameno postojan, ostati na nogama odupirući se bez ičije pomoći. Odupirući se sam, samcat.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi