Divina Commedia

Jedne letnje noći, dok se sitna prašina nisko kovitlala po pločnicima u ritmu tihe muzike prolaznosti onoga što traje u večitom nestajanju, sedim u mraku na klupi obrasloj bujnim rastinjem.

U tišini misao bdi sama.

Između onoga što nikada nije bilo i onoga što se nikada neće dogoditi mašta pripoveda najlepše priče.

Život nas oblikuje, takoreći vaja. Godine dodaju svoje boje, crtice, bore i neku posebnu uzvišenost koja izbija iz sedih vlasi, zrelosti kože ili iz očiju pogleda sličnog onome iz očiju nekažnjenih kriminalaca.

Veruješ u bolje.

To fatalno manipulisanje nadom uslovljava razvoj sličan evoluciji ljudske more.

Prihvatanjem života onakvim kakav jeste neki ljudi poput dece zanemele u kakvom šoku od nemilog događaja bivaju povučeni i ostavljaju utisak da se gube u nekoj sanjivosti koja ih udaljava od stvarnosti.

Drugi, pak, imaju sasvim drugačiji doživljaj svog, moguće i dosadnijeg života, pridajući značaj odlasku u bioskop ili na večeru u neki običan restoran kao da idu na dodelu Oskara.

Moguće da iluzije utiču na onaj preko potrebni nivo endorfina u organizmu, jer u protivnom sve postane obično, bezznačajno, neinteresantno, pa i dosadno, kad smo ravnodušni, bez tih malih uzbuđenja, kad praznina iznutra zjapi veća nego ona spolja i kad stvarnost pritiska teže i jače od mastodonta.

Zato i ne čudi što neki ljudi neguju svoje iluzije, brižljivo i znalački, jer kad ne bi bilo nade, ne bi bilo ni života.

Možda je to oduvek tinjalo u meni kao deo mojih najskrivenijih snova i htenja, kao deo moje večne potrebe za pravdom, kao moj otpor haotičnosti i proizvoljnosti, kao moja težnja ka redu i poretku koja nikada nije našla svoj put, a ja sam očekivala neki drugi , bolji život onako kako ideali mogu pružiti takvu žudnju. A onda sam konačno shvatila.

I baš te godine počeo je moj stvarni život, onaj koji razdvaja kule u oblacima, iluzije i mitove od gole stvarnosti.

Danas kada ponovo razmislim o tome bez silovitih emocija kojima bih teško mogla odrediti značenje, shvatam da je život išao pravcem drugačijim od potrebnog za postizanje takvog cilja i da se tu ništa, ama baš ništa nije moglo očekivati niti dogoditi ...

Glas ti je ili previše dubok ili previše visok, piskutav, plašim se za onaj balon ... toliko je naduvan da svaki čas može da pukne, i eto ti vraga ....

• Od moga glasa?!

  Bolje idi i istražuj nešto drugo.

A posle ćemo videti.

Košava i kiša posustaju. Za vikend se očekuje lepše vreme. 

Tajnu o tri karte ionako čuva dama koja nestaje.

"Svet  je pozornica, a život dolazak na nju: dođeš, vidiš, odeš." veli Demokrit.

I sve bi bilo krajnje jednostavno kada bi između toga dođeš i odeš postojalo samo gledanje, posmatranje, ovo „vidiš“. Čovek bi bio publika, a on je akter u životu, često ne samo u svom već i u tuđim životima, prepun emocija, planova, očekivanja, nastojanja ...

I kakav je to život gde samo dođeš i odeš?

Da li je moguće snagom čiste želje dosegnuti sve ono za čime se najviše žudi?

Mala sirena je morala da plati visoku cenu kako bi zauzvrat sačinjavala deo sveta ljudi izgubivši glas i trpeći nepodnošljive bolove  u nogama.

I laganja su mi OK, samo ona znaju kakva su buđenja s osećajem duboke praznine.  

Sva njena pojava ličila je na plamen sveće oko koje se skupljaju mušice. Da, bilo je nečega sudbonosnog u njenoj pojavi što je privlačilo ljude, nečeg toplog kao što je plamen te sveće.

Prave veze, iskrene, duboke, prijateljske, započinju sasvim spontano, bez napora, zastoja i teku glatko. Nema tu povuci-potegni, pravdanja, objašnjavanja, razjašnjavanja za svaki slučaj, odlaženja, dolaženja,nepotrebnih  uzrujavanja, jurenja, vrebanja, trzanja, nerviranja ...pa opet, pa ponovo i ispočetka ...  Nema tu popravnog ispita, ili ide ili ne.

Samo jedan odsjaj očiju koje se sretnu u brzom i kratkom pogledu i sva bude jasno.

Veze u kojima  se svaki od njih vrti kao slamka oko sebe, kao mušice zahvaćene ludim vetrom, gde se ne mogu čestito sastaviti dva trenutka, u kojima život počinje da liči na vrtlog negativne energije, u kojima čovek lebdi kao one mušice opijene svetlošću, nisu prave veze. One ljude čine rasejanom, poniznom igračkom svoje obmane. To su odnosi koji svojim slatkim iluzijama mogu čoveka dognati čak do ivice smrti.

Šta je to što ljude drži u takvim odnosima strasne zaluđenosti što se ne može pristojno zadovoljiti, a čovekova priroda ostaje stešnjena  kao u suviše malim cipelama – kao noge kineskih žena?

Šta je to bilo?

I zašto?

Svima nam se dešava, pojavi se ponekad nešto što ne možemo kontrolisati, neki kamenčić o koji se sapletemo, pa izgubimo korak. Ništa strašno. Ako čovek ne bi bio širokogrudan, bio bi kosnut do srca. Ovako se sitne greške brzo prevaziđu i zaborave čim se uspostavi ispravan hod. 

Treba li slučajeve rešavati po ličnoj zamisli ili po utvrđenim pravilima? 

Držim se pravila, tako se najmanje greši. Rađaju nas naši postupci, uvek iznova. I ako nema nikoga ko bi nas saslušao a da nam ne sudi mi bismo bili usamljeni. Samovanje nije samoća. Samoća je kada čovek provodi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa njim!

Život je lađa na varljivim talasima a njegov smisao je podariti životom život i tome životu dati smisao – život.

Život je smisao sam po sebi.

Ili nije?

Zapravo je besmisleno traganje za smislom života i nedokučivo u onoj meri kojom se ne može sagledati  i spoznati celina Univerzuma. Tek celina ima smisao. Život na Zemlji je tačka mikroskopskih razmera za Svemir koja se okreće, obrće, juri u svojim sistemima ... i sigurno je da ima zadati smisao, jer svaki sistem je poredak u kome baš svaki elemenat ima tačno određenu ulogu u pretpostavljenom smislu ...

Ostaće tajna.

Zauvek.

Ipak, mi osećamo, jasno, kristalno jasno osećamo taj smisao.

Smisao života je pronaći se i opstati u tim (nejasnim) tokovima, pronaći sopstvene staze bez čvorova i u njima teći, proticati, strujati bez zastoja, jer je otvoren pravi put, osetom iz sebe nemom kraju dotoka, nevidljivom očima stvarnosti, prepoznatljivog tragom u sebi i onom do njega.

Ja, ustvari, nikada ne razmišljam o toj temi smisla, jer uvek i u svemu odmah pronalazim ili ne pronalazim taj smisao, uzimam ili odbacujem (ako ga nema), pa i ne stignem do toga da razmišljam ... a sada pišem samo zato što se povremeno pokušavaju dati odgovori na pitanje – zašto smo na blogu?

Adekvatno bi bilo pitanje – zašto smo u životu?

Reče je o smislu.

Kakvo nepristojno zalaženje u intimu nečije ličnosti!

Rođendani su, kao i novogodišnji i božićni praznici stvoreni za razočaranja, onima koji se ne mogu po narudžbi radovati.

Udešena radost je lažna radost jer je lišena spontanosti. Programiramo se u te dane, lepo udesimo pa u kontekstu unapred stvorenih zamisli, rutinom tradicije ponašanja, odigramo tu prazničnu ulogu, odradimo radost i  sreću i veselje a da nam baš tih dana možda i nije ni prilika ni potreba za tim ...

Čovek onda izgleda kao venecijanski teraco sa šarenim delićima iskidane duše, dobro povezanim i umetnički doteranim do vizuelne lepote.

Očaj je mračan, poput neke koščate ruke koja steže vrat, jako, jače, najjače, sve dok se ne počne gubiti vazduh, sve do prestanka disanja.

Ali, opet, da li je u tim trenucima i potrebno disanje?

*

Tokom cele godine radnje u jednoj od najprometnijih ulica se svakodnevno zatvaraju, nestaju. U istoj toj ulici ispred pekara svakoga dana vidim ljude (solidno obučene, nisu prosjaci ni skitnice, obični ljudi) koji ne prose već mole da im se kupi nešto da pojedu. Gladne ljude.

Ulica je puna menjačnica i malih radnji koje vrše otkup zlata. Otkupljuju i srebro ... kaže mi prodavačica da ljudi iznose iz kuće sve što imaju i ne pitaju koliko će dobiti. Očaj.

Državna administracija je započela racionalizaciju.

*

Videćemo na šta će to sve skupa i sve ukupno da liči?

Ima i gorih stvari u životu.

Život je jedan trzaj između namere i očajanja, između savesti i beskrupuloznosti, između sile i nemoći; jedna čudna, silna i bolna pojava; nedokučiva do srži; neuhvatljiva do kraja ...

*

I ne mogu a da se sve više i više ne (za)pitam, da li je postojalo kakve životne radosti u mom rodnom, odveć tužnom gradu ili u ovom, isto toliko mom, belom, odveć lepom gradu i ovim ljudima što u njemu žive – ovom mestu gde i oduševljenja postaju sve više formalna, utvrđena i kruta ...?

*

Možda mi sećanja suviše brzo blede.

A možda stvarnost neumitno i neumoljivo iščezava odnoseći tlo pod nogama.

?

 Da li nas spaja različitost ili neka božanstvena istost koja je skrivena duboko u nama, koju misao ne može podići na nivo svesti, a koja ipak postoji? 

Misao.

Šta je misao?Odakle naviru ideje?

Misao je najveća tajna univerzuma odakle potiče.Odakle nam saznanje? Da li smo sve što znamo stekli formalnom i neformalnom edukacijom ili neke stvari „jednostavno znamo“?  Postoji nešto što ostane zaglavljeno u podsvesti.

Da.

To je nagon održanja, to je šesto čulo, to je onaj unutrašnji osećaj, onaj „glas“ (božanski) koji nas usmerava, to je naš impuls.Misli takođe postoje  svuda oko nas i imaju obrasce uticaja na sve ostalo u nama. Ali koje misli prihvatamo (usvajamo)?

„Misao vodilja“ poznata fraza. Naše misli su naš vodič u glavi i mi ih kreiramo. Od ponuđenog usvajamo i stvaramo nove ideje po nekom obrascu i sklonostima. Na taj način sebe projektujemo ili menjamo u svetu. 

Mi jesmo ono što mislimo (čega smo svesni).

Bez misli o tome da život može još mnogo toga vrednog da nam pruži mi se ne bismo mogli održati. Otuda najstrastvenije verujemo životu dok nam pruža tajnovita obećanja dugovečnosti sažeta u jednoj reči – nada.

Prirođen nam je „ključ progresa“. Zato se ne zadržavamo ni kod čega što je bezvredno. Privlači nas snaga moći i moć dobrote. Ali ako nema protoka , truli i propada. To nije ni ljubav ni mržnja,to je nagon održanja, ako nije proizvod svesti (razuma).

To je trajanje.

Čvrsto se držim. 

Kako se pale zvezde? Koje note se sviraju u čarobnoj melodiji trajanja? Kakav je ukus (tih) uspomena?