Divina Commedia

 Da li nas spaja različitost ili neka božanstvena istost koja je skrivena duboko u nama, koju misao ne može podići na nivo svesti, a koja ipak postoji? 

Misao.

Šta je misao?Odakle naviru ideje?

Misao je najveća tajna univerzuma odakle potiče.Odakle nam saznanje? Da li smo sve što znamo stekli formalnom i neformalnom edukacijom ili neke stvari „jednostavno znamo“?  Postoji nešto što ostane zaglavljeno u podsvesti.

Da.

To je nagon održanja, to je šesto čulo, to je onaj unutrašnji osećaj, onaj „glas“ (božanski) koji nas usmerava, to je naš impuls.Misli takođe postoje  svuda oko nas i imaju obrasce uticaja na sve ostalo u nama. Ali koje misli prihvatamo (usvajamo)?

„Misao vodilja“ poznata fraza. Naše misli su naš vodič u glavi i mi ih kreiramo. Od ponuđenog usvajamo i stvaramo nove ideje po nekom obrascu i sklonostima. Na taj način sebe projektujemo ili menjamo u svetu. 

Mi jesmo ono što mislimo (čega smo svesni).

Bez misli o tome da život može još mnogo toga vrednog da nam pruži mi se ne bismo mogli održati. Otuda najstrastvenije verujemo životu dok nam pruža tajnovita obećanja dugovečnosti sažeta u jednoj reči – nada.

Prirođen nam je „ključ progresa“. Zato se ne zadržavamo ni kod čega što je bezvredno. Privlači nas snaga moći i moć dobrote. Ali ako nema protoka , truli i propada. To nije ni ljubav ni mržnja,to je nagon održanja, ako nije proizvod svesti (razuma).

To je trajanje.

Čvrsto se držim. 

Kako se pale zvezde? Koje note se sviraju u čarobnoj melodiji trajanja? Kakav je ukus (tih) uspomena?

Budućnost je dar koji nam poklanja prošlost.(Andre Marlo) 

Ništa nije neoprostivo jer u životu ima stvari koje se ne mogu promeniti, pa ih moramo prihvatiti takve kakve su da bi mogli ići dalje.

Dalje.

I možete sebe osuditi na sve patnje ovoga sveta, ali to ništa promeniti neće, a ostaje se zarobljen u prošlosti. 

Međutim, ako se svesno pogaze sopstvene vrednosti i prekorači ta crta koja razdvaja naš svet od sveta koji osuđujemo, ako se pridružimo naličju sopstvene savesti, budućnost je zauvek izgubljena.

„Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene....Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.”Momo Kapor - Oglas

I tako ceo život prođe u traganju za nečim, što se objasniti ne može, izgovorit, definisati ne zna, jer u pamet nikako da dođe ta reč!

Ta ključna reč.